Sadržaj   |    Kontakt   |     

  > sindikat telenor

Naslovna |  Aktivnosti |  O nama |  Dokumenta |  Vaša pitanja |  Ponude za vas | 

 

Reportaža sa putovanja: Put Drine

Prognoze meteorologa su obećavale prestanak padavina i otopljenje. Ispred zgrade Telenora, tačno u dogovoreno vreme, pod sivim nebom, nas je tog 27.septembra, ispratila kiša. Nebitno, jer društvo je bilo motivisano za putovanje i sve je govorilo da je pred nama dobra zabava na Putu Drine...

Na samo nekoliko kilometara od bansjkog metsa Dvorovi u Republici Srpskoj, nalazi se etno selo Stanišići. Bar je tako nama bilo jer smo došli malo zaobilaznim putem. Mnogo je bliže i praktičnije ako iz Beograda idete na Bogatić, pa na Pavlovića ćupriju, gde je granični prelaz, a odmah iza Ćuprije, Stanišići.Iako nismo prešli ovaj most, saznali smo neke detalje vezane za njegovu gradnju, koju su finansirali Slobodan i Mira Pavlović, naši milioneri iz Amerike, kao poklon rodnoj zemlji. Jer Slobodan je rodom iz Bijeljine, a Mira iz Šajkaša.

Kiša nas je uporno pratila, a baš u momentu kada smo se parkirali, na nas se sručio takav pljusak da smo izjurili u kompleks drvenih bačija, među jezerca i labudove, jedva svesni okruženja. Utrčali smo u zgradu za koju se odmah videlo da je restoran, ali kakav!! Na vratima domaći hleb i so, pred vratima sanduk za drva na kome piše “najveće blago Stanišića”! Kad zavirite unutra ugledate svoj lik u ogledalu i to vas odmah osvoji, jer osetite da ste došli na sasvim posebno i drugačije mesto.


Tu u semberijskoj ravnici, odmah uz nečiju uzoranu njivu, prosuo se park sa negovanom travom, brižljivo odabranim cvećem, jezerom po kome plove beli i crni labudovi i nad kojim se u gracioznom luku izvija “kozija ćuprija”. A uz vodenicu koja danonoćno melje žito da bi gosti imali sveže brašno, uz baštenske lože i drvene vajate, nadvisio se hotel “Pirg” sav u kamenu. Kažu da je arhitektonski preslikana hilandarska kula Svetog Save. Otud mu, verovatno, ta ponositost kojom pleni turiste i mnogobrojne posetioce.

Iskreno, više od zaista ukusne hrane, privlačila nas je šetnja tim nestvarnim spojem prirode i ljudske mašte, baš kao što je negde i zapisano- gde odmaraju i duša i telo. U tome nas ni kiša nije omela.

Ali, pred nama je bio dug put bosanskom stranom Drine do Višegrada.
Iako ne baš prijatno vreme za putovanje uživali smo u zelenim pejzažima bosanskih planina i predela. Negde kod Han Pijeska spustila se neka teška magla, ali mi smo bili raspoloženi i veseli, ušuškani u udobnost Lastinog busa ( uz profi vozača), pa je skoro pet sati vožnje od Stanišića do Višegrada prošlo podnošljivo.

Grad koji se prepoznaje po Ćupriji, dočekao nas je srdačno. Posle početne nervoze oko smeštaja, predusretljivost i ljubaznost domaćina pratili su nas sve do odlaska. Hotel “Višegrad”, iako uz samu Drinu, obojen je spolja nekom neobičnom kombinacijom žute-sive i roze, ali unutra je sve sasvim novo i sa ukusom osmišljeno. Jedino još grejanje nije proradilo ( a i topla voda nešto dugo putuje od podruma do slavina u kupatilu...nekad ni ne doputuje...).Ipak, imali smo sve vreme utisak da su nam se svi jako obradovali i da su želeli da nam pokažu što više, kao da smo im dragi rođaci, a ne turisti.

Iz hotelskog restorana gde nas je dočekala “živa akustična svirka” dva mlada momka, preko centralnog trga na kome je nastupala estradna zvezda ( u okviru neke predizborne kampanje) završili smo te noći u loklanoj diskoteci “Bambola” ( ali o tome ne bi smo ovom prilikom).


Nije slučajno tek sada na red došla priča o toj čuvenoj na Drini ćupriji. Tek po dnevnom svetlu zablistala je arhitektonska savršenost mosta nad ćudljivom vodom boje žada, koja tu vekovima protiče. Všegrad ima svoje priče i legende, a sve se vrte oko Drine, Ćuprije i IveAndrića. Ćupriju je, za one koji su zaboravili, polovinom XVI veka, podigao Mehmed Paša Sokolović, kao dug i dar svom narodu iz kog je kao dete otrgnut i odveden u janičare. Preko te Ćuprije pregazile su mnoge vojske, na njoj su se rodile mnoge ljubavi I zauvek završavale neke priče, čak I životne. Sve što je ikad o mostu rečeno, što je gradu Višegradu I okolini značilo, zapisao je njegov najpoznatiji sugrađanin, nobelovac. Ivo Andrić. Grad mu se odužio spomenikom i spomen domom, samo što je u jednom periodu odsustva razuma I svesti, iz nerazumljivih razloga neko taj spomenik oskrnavio. Ali, kao što se ne da Drina ni ćuprija na njoj, ne da ni grad svog velikog pisca.

Osim učionice u kojoj je nastavu pohađao i sam Nobelovac, obišli smo gradsku galeriju u kojoj su svoje slike i vajarska dela ostavljali umetnici iz celog sveta tokom višegodišnjeg boravka na Likovnom saborovanju na Drini. Naravno, najčešći motivi su most, planinski venci, kuće sa čardacima i religijski spomenici.


Ipak, nekako nam je najimpresivnija bila jednosatna vožnja brodićem po Drini. Naš domaćin gospodin Radović, inače direktor hotela, a i penzionisani kapetan ratne mornarice, potrudio se da nam i po hladnom danu vožnja bude prijatna i ljudski topla. Pod nama je usporeno ( zbog hidrocentrale) tekla neuhvatljivo zelena Drina, uz nju se tek po negde kopno spuštalo do same vode, ali mahom je nepristupačno isprepleteno gustim rastinjem. Kapetan nam je pričao o reci i onome što će putnik otkriti zaplovi li dalje do malog i velikog kanjona, na putu dugom pedesetak kilometara, sve do Bajine Bašte... Za to nismo imali vremena, ali za venčanje na brodu bilo bi... da je bilo kandidata,jer kapetan može da obavlja venčanja... pa s jedne strane tamburaši, sa druge trubači, a svatovi pijani... od muzike ili..domaće miroljubive šljive...


Naš drugar iz Višegrada, Darko, bio je izuzetan domaćin. Vodio nas je i pokazivao nam sva mesta koja su ili mogu biti sinonim grada i okoline. Tako smo na povratku u Srbiju, od koje nas je, inače, delilo nekih sedamnaestak kilometara, svratili u manastir Dobrun, u čijoj su crkvi freske oslikane tokom XIV veka, a u riznici osim vrednih predmeta iz života sveštenstva i bogata galerija slika

Na mapi puta plan se završavao na Mokroj gori, u Kustinom Drvengradu.

Scenografija za film “Život je čudo” prerasla je po završetku filma u specifično etno selo koje spaja prošlost i sadašnjost, aktuelno i zaboravljeno, satirično i nostalgično. Ovde ćete sedeti na trgu Dijega Maradone, šetati ulicom Novaka Đokovića i plivati u bazenu Milorada Čavića. Ješćete u “Prokletoj avliji” teletinu ispod sača, piti samo prirodne sokove, domaću rakiju i točeno pivo. Ako se duže zadržite srešćete neko poznato lice ili sačekati Kustu da sleti helikopterom. Sva su čuda moguća, jer i život je čudo...


Prateći Drinu od Bijeljine do Mokre Gore nahranili smo i dušu i telo, pa iako je bilo kišno i hladno, vratili smo se bogatiji za prijatno iskustvo i nova prijateljstva. Šteta što niste pošli...